Za potrebe novog albuma otputovao je u Norvešku, snimivši ga u duu sa valjevskim pijanistom Bojanom Marjanovićem, u studiju Rainbow Studio AS čuvenog Jana Erika Kongshauga, koji stoji iza najvažnijih albuma kuće ECM. Duo bas gitare i klavira odlikuje osećaj tenzije, kontrasta i komplementarnosti dva instrumenta.

U okviru 34. Beogradskog džez festivala Uroš Spasojević nastupiće 29. oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

PHOTO: Aleksandar Avramović

Počeli ste muzičko školovanje sa violinom, kako je bas gitara postala Vaš instrument?

Uroš Spasojević: Nakon završetka osnovne muzičke škole osetio sam potrebu da ipak pronađem instrument sa kojim ću se jače povezati, imajući u vidu da violina nije proizvodila zvuk koji se meni dopadao. Bas gitaru sam otkrio u prvoj godini Gimanzije i to je bilo pravo otkrovenje za mene jer sam se vrlo brzo povezao sa tim instrumentom i shvatio da je moja potraga u tom smislu završena. Nakon nekoliko godina sam počeo da sviram kontrabas, školovao se kasnije i, moram priznati, da mi je to bilo znatno zanimljivije upravo zbog većeg izazova u tehničkom smislu.

Kako ste otkrili džez muziku?

Uroš Spasojević: Džez muziku sam otkrio relativno rano, u drugoj polovini osnovne škole, i to tako što mi je otac puštao ploče džez umetnika jer je oduvek posedovao zavidnu kolekciju. Vrlo dobro se sećam ploča Čarlija Parkera koje sam slušao u tom periodu. Na početku srednje škole sam krenuo da ozbiljnije proučavam džez muziku kao i da kupujem albume po sopstvenom izboru, da bi ubrzo nakon toga džez muzika postala moja velika strast.

Nadahnuće pronalazite u estetici ECM produkcije, šta je to drugačije i specifično u muzici autora koje objavljuje ova čuvena etiketa?

Uroš Spasojević: Odgovor na ovo pitanje se nalazi u kjučnoj reči – estetika. Estetski pristup u procesu stvaranja muzike predstavlja kohezioni element stilski vrlo različite muzike koja se nalazi u impozantnom opusu ECM-a. Ono što je zajedničko za muziku produkcije ECM jeste eksperiment u smislu razmišljanja, komponovanja, izvođenja i slušanja a koji su podstaknuti od strane vlasnika i osnivača ove izdavačke kuće, legendarnog producenta Manfreda Eichera. Njegova sposobnost da pronađe, da oslušne muziku koju odlikuje izuzetna dubina, širina,uzvišenost i zrelost je potpuno fascinantna. Uticaj koji ima na autore i izvođače dovodi do stvaranja muzike koja odiše ogromnim prostorom jer su oni podstaknuti i ohrabreni da tragaju za nepoznatim, da alternativno i nekonvencionalno razmišljaju, van okvira, da kvalitetnije i pažljivije slušaju i komuniciraju te da se istovremeno ne plaše spontanih, prirodnih reakcija u procesu stvaranja muzike odnosno u međusobnoj komunikaciji. Ono što je meni posebno zanimljivo jeste potpuna beskompromisnost muzike koja se izdaje pod etiketom ECM, pionirski značaj i vizionarski um Manfreda Eichera.

Nakon akustičnog džez trija i kvarteta, 2014. ste oformili Uroš Spasojević Project. Sa kojim autorskim konceptom je nastao? Šta se promenilo u Vašem stvaralaštvu u prethodne četiri godine?

Uroš Spasojević: Uroš Spasojević Project (USP) je proizvod višegodišnje ideje da kroz autorske kompozicije pronađem i iznesem svoj “unutrašnji glas”. Jedna od osnovnih ideja projekta jeste drugačiji koncept poimanja bas gitare, čime se tom instrumentu daje nekonvencionalna uloga, kao vodećem melodijskom i solo instrumentu,koje odlikuje i vrlo često eksperimentisanje sa efekatima.

Tokom kreativnog putovanja, koje još traje, dosta toga se promenilo u mom muzičkom izražaju. Svaki od dosadašnjih 5 albuma se razlikovao od prethodnih imajući u vidu da sam i kao ličnost sazrevao, pa je samim tim i ekspresija bila drugačija. Primećujem da je moja muzika, odnosno moj muzički izražaj, tokom godina postajao smireniji, širi, dublji u duhovnom smislu, a što je direktno uticalo i na boju muzike na albumima. Svaki od navedenih albuma je oslikavao jedan period u mom životu, trenutno raspoloženje, događaje, kao i sredinu u kojoj sam živeo, jer sam inspiraciju crpeo iz života. Život kao takav je velika inspiracija sam po sebi, tačnije nepresušan izvor inspiracije.

Vaše stvaralaštvo je izuzetno zapaženo u inostranstvu, iako nemate tim menadžera koji se bavi Vašom karijerom i niste se odselili iz Srbije – kako je tekao taj put? Koji je Vaš savet za mlade džez muzičare koji tek stupaju u profesionalne vode?

Uroš Spasojević: Put je uvek polazio iz Valjeva, mog rodnog grada u kojem i dalje živim i radim. Sve ideje i planovi su stvoreni upravo u Valjevu dok je mesto realizacije istih zavisilo od datih okolnosti, poslednji put je to bilo u Oslou, na primer. Najvažniji deo je bio stvaranje muzike koja će biti dovoljno kvalitetna da skrene pažnju stručnoj javnosti na svetskom nivou. Ne možete očekivati da taj proizvod bude pionirski, revolucionaran u svetskim merilima, ali je ipak bilo neophodno da isti bude dovoljno specifičan i autentičan da proizvede pozitivnu reakciju novinara, odnosno kritičara i stručnjaka. Neophodno je da se vaš umetnički projekat izdvoji iz mora autorske muzike, a da bi to bio slučaj neophodno je da alternativno razmišljate, da izbegavate prečice u kreativnom procesu kao i da eliminišete ustaljene i predvidive elemente.
Mladim džez muzičarima bih savetovao da budu što otvoreniji u procesu učenja, koje inače nikad ne prestaje, da prihvate svoje mane, da se potpuno slobodno i bez ega predaju muzici, da konstantno slušaju svoj unutrašnji glas kao i da budu svesni žrtve koja ide uz beskompromisnost koja je obavezna u umetnosti.

PHOTO: Aleksandar Avramovic

Na koji dosadašnji uspeh ste najviše ponosni i šta su Vaše profesionalne želje za budućnost?

Uroš Spasojević: Smatram da je moj najveći uspeh kontinuinirano stvaranje kao i lični osećaj napretka koji postoji sa svakim narednim albumom. Kako je moja muzika izuzetno lična i reflektuje moje stanje svesti u datom trenutku, jasno je da vrlo pažljivo analiziram njen razvoj, u cilju bolje samospoznaje, a koju smatram vrlo važnom. Sa druge strane vrlo sam ponosan na afirmativne domaće i strane recenzije prethodnih albuma, “Story on bass” i “Third View“, kao i uspešnu saradnju sa svetskim fusion brendom i eminentnom američkom izdavačkom kućom “Abstractlogix“. Izuzetno sam ponosan i na saradnju sa svim saradnicima koji su bili deo USP i koji su direktno zaslužni za kvalitet muzike koju smo zajedno stvarali.

Kao najveću profesionalnu želju istakao bih rad sa Manfredom Eicherom, najznačajnijim muzičkim producentom, svojevrsnim čuvarom i kreatorom svetske kulturne baštine u oblasti muzike.

Osim što ste muzičar, Vi ste i advokat. Ima li dodirnih tačaka između ova dva zanimanja i koliko je teško imati dve uspešne karijere?

Uroš Spasojević: Improvizacija je dodirna tačka. Pored toga, advokaturu odlikuje vrlo zavidan nivo slobode kao i neophodnost da se što kreativnije pristupi rešavanju problema. Sve navedeno odlikuje i proces stvaranja muzike, odnosno umetnosti. Umetnik mora biti slobodan kako bi njegova kreativnost dosegla najviši nivo, a što mu dalje omogućava da što produktivnije komunicira sa drugim umetnicima, saradnicima.

Moram priznati da je usklađivanje ova dva zanimanja veliki izazov jer sebi ne možete priuštiti prazne hodove ili neiskorišćeno vreme. Obaveze bilo koje vrste moraju biti detaljno planirane kako bih uspeo da postignem sve željeno ili potrebno. U svakom slučaju ogromnu zahvalnost dugujem svojoj supruzi koja mi od početka pruža podršku u autorskom radu i koja ima dosta razumevanje za moje aktivnosti.

Recite nam nešto više o svom petom albumu “V”, koji ste snimili u Norveškoj.

Uroš Spasojević: Album “V” predstavlja proizvod vrlo plodne saradnje sa izvanrednim pijanistom Bojanom Marjanovićem koji živi i radi u Oslu, a sa kojim sam i snimio album prošle godine u studiju “Rainbow“, legendarnog Jan Erik Kongshauga, koji potpisuje i miks i mastering. Album će biti objavljen 07. decembra ove godine, od strane norveške izdavačke kuće “AMP Music & Records“. Muzika na albumu ima atmosferu muzike za film, film koji nikada neće biti snimljen, i inspirisana je muzikom norveškog pijaniste i kompozitora Ketila Bjornstada. Cilj je bio da naš neobičan duo bas gitare i klavira stvori osećaj tenzije između kontrasta i komplementarnosti dva instrumenta kao i da album bude konceptualan pa smo strogo vodili računa o svim detaljima u okviru istog, posebno obraćajući pažnju na elemente simobolizma.

Album ćete premijerno predstaviti na 34. Beogradskom džez festivalu, u kojoj postavi ćete nastupiti, šta publika može da očekuje?

Uroš Spasojević: Na 34. Beogradskom džez festivalu, 29.oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda, sa mnom će nastupiti vokalni solista Nena Jelača kao i pijanista Aleksandar Grujić.Pored muzike sa novog albuma tom prilikom ćemo izvoditi i neke od kompozicija koje su ranije objavljene na prethodnim izdanjima, albumima “Third View” i “Expressions“. Ono što bih želeo da istaknem je da će kompozicije koje ćemo izvoditi tom prilikom predstavljati konceptualno određenu celinu, a što bi publici moglo biti dodatno interesantno.

Šta za Vas predstavlja prilika da nastupite na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu?

Uroš Spasojević: Kao velikom ljubitelju i redovnom posetiocu Beogradskog džez festivala nastup na ovoj manifestaciji predstavlja ispunjenje jednog od dečačkih snova, tako da je lična satisfakcija ogromna. Smatram da je velika čast biti deo Beogradskog džez festivala imajući u vidu njegovu istoriju i značaj. Sama pomisao da ću se nalaziti na bini na kojoj su moji uzori nastupali prethodnih godina je, po mom skromnom mišljenju, neverovatna. Sa druge strane, nastup je izuzetna prilika da šira domaća publika kao i stručna javnost upozna moj poslednji projekat na najbolji mogući način.

Čiji nastup na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu nećete propustiti?

Uroš Spasojević: Program ove godine, između ostalog kao i prethodnih, je stvarno izvanredan tako da ću se potruditi da prisustvujem svim koncertima ali kao velikom ljubitelju izdavačke kuće ECM jasno je da će mi najinteresantniji koncerti biti nastupi Enrika Rave, u čijem bendu je i Đovani Gvidi, kao i koncert Julije Hulsman. Posebno su mi zanimljivi skandinavski sastavi Cortex i The Thing, tako da njihove koncerte takođe željno isčekujem.

Slogan ovogodišnjeg BDŽF-a je „Bez granica“. Kako vidite džez muziku u 21. veku? Da li ima još granica koje treba pomeriti?

Uroš Spasojević: Dokle god je um stvaraoca, umetnika otvoren granice neće postojati. Ja sam ubeđen da razvoj džez muzike zavisi isključivo od samih autora, tačnije od njihove širine i sposobnosti da konstanto šire svoje vidike. Muzika je direktno uslovljena stadijumom svesti autora, što dalje ukazuje da vidik umetnika određuje granicu. Što umetnik ima širi pogled to su granice dalje. Džez danas predstavalja jednu vrstu načina izražavanja i komunikacije, a ne vrstu muzike. Upravo zbog te činjenice džez konstantno evoluira i širi svoj značaj i domete, vrlo često brže nego što smo i sami spremni na to.

Njujork na Balkanu je nesumnjiva asocijacija na muziku koju je izložio, potvrđujući veliku snagu novog srpskog džez talasa.

U okviru 34. Beogradskog džez festivala Uglješa Novaković nastupiće sa svojim kvintetom, 29. oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Školovali ste se u Gracu, ali ste odlučili da karijeru gradite živeći i radeći na relaciji Beograd-Zagreb. Da li ste zažalili što niste ostali negde na Zapadu?

Uglješa Novaković: Nije mi žao. Živimo u vremenu globalizacije i svet nikada nije bio manje mesto. Bukvalno svaki kutak na svetu nam je vrlo lako i brzo dostupan. Informacije kolaju uokolo brže nego misli i ako to želite možete u svakom trenutku biti povezani sa bilo kim i bilo gde. Mislim da je to jedna vrlo pozitivna stvar u modernom svetu, u moru negativnih. Ono za čim žalim je to što je Balkan ostao Balkan i što se i dalje ne ulaže dovoljno u kulturu, ali se i dalje uporno nadam da će se i to promeniti. Nada valjda, zaista, umire poslednja.

Pripadate generaciji mladih džez muzičara koji su doneli novu snežinu i nadu domaćoj džez sceni. Kako Vi ocenjujete trenutno stanje na našoj sceni? Ima li bitnijih razlika na džez sceni u Srbiji i Hrvatskoj?

Uglješa Novaković: Na srpskoj džez sceni se trenutno zaista događa mnogo stvari, koliko se, čini mi se, nije nikada dešavalo. Naravno da je to predivno i insipiriše u svakom pogledu, kako kreativno, tako i u smislu da vas tera da se i vi pokrećete i radite dalje. Nešto sto se do pre nekoliko godina poprilično osećalo na sceni je učmalost i nekakva letargija i lenjost. Sa dolaskom mlađih snaga je prirodno došao i taj polet i energija. Nadam se da će se to i nastaviti, jer se trenutno pokazuje da jedna stvar rađa drugu, kao nekakav domino efekat. Što se više snima i stvara to više ljudi skuplja hrabrost da se i sami odvaže i puste svoj sopstveni glas koji će onda opet nekog inspirisati i ohrabriti, i tako u krug. Začarani krug stvaranja. Situacija na sceni u Hrvatskoj je vrlo slična, samo u proporcionalno manjoj meri: manje ljudi, manja scena, ali suština je ista.

Recite nam nešto više o debi albumu “Tales from the Past” koji ste nedavno objavili za Metropolis Jazz etiketu.

Uglješa Novaković: Album “Tales from the Past” je, kao što mu i sam naziv govori, skup kompozicija koje su nastale u različitim fazama prošlosti, a iz mnogo razloga nikada nisu stigle da ugledaju svetlost dana, već su strpljivo čekale po nekim mračnim fijokama i zabačenim fajlovima. S obzirom da su nastajale u različitim vremenima i bile inspirisane različitim temama i stvarima, svaka kompozicija nosi i neku različitu atmosferu i karakter. Imao sam stvarno jaku želju da barem neke od tih pesama napokon dobiju svoj život, ali sam u isto vreme bio poprilično zabrinut oko globalnog koncepta albuma. Zaista nisam želeo da sve to zajedno zvuci kao gomila nabacanih stvari, kao jedan od onih “jazz sax mix” klipova sa YouTube-a, gde su skupljene kruške sa jabukama i nabacane preko paradajza i krastavaca, pa će se u svakom slucaju naći neko kome će se nesto od toga svideti. Trudio sam se da tu karakternu različitost prevaziđem načinom na koji smo odsvirali album i mislim da smo uspeli. Smatram da album zvuči kao celina i da ništa ne štrči previše, pa da je na kraju ta različitost čak i doprinela da ne postane dosadan nego da iz pesme u pesmu iznenađuje.

Album ćete predstaviti na 34. Beogradskom džez festivalu, u kojoj postavi ćete nastupiti, da li publika može da očekuje i neke nove kompozicije?

Uglješa Novaković: Nastupićemo u istoj postavi u kojoj smo i snimali, sa malom izmenom na kontrabasu i to samo jer je naš mladi basista Miloš Čolović otišao na Akademiju u Grac. Svima nam je žao što više ne muziciramo zajedno, ali smo u isto vreme uzbuđeni zbog njegov trenutnih, ali i svih budućih uspeha u belom svetu, koji su za tako mladog i talentovanog muzičara zagarantovani. Imali smo sreću da smo našli više nego dobru zamenu, takođe mladog i pretalentovanog Borisa Šainovića. Na ostalim instrumentima su Miloš Grbatinić, bubanj, Andreja Hristić, klavir i Andreja Stanković, gitara. Osim starih, biće i novih kompozicija. Nisam jos siguran kojih i koliko, ali nešto novo će sigurno biti. Imam utisak da nismo dovoljno svirali stari materijal, pa mi je žao da već krenemo dalje.

Šta za Vas predstavlja prilika da nastupite na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu?

Uglješa Novaković: Nastup na Beogradskom džez festivalu je zaista velika stvar. Lagao bih kada bih rekao da kada sam video program za 29. oktobar i uočio svoje ime posle Kurta Ellinga, Enrika Rave i Džoa Lovana nisam bio veoma uzbuđen. Videti svoje ime na programu među tim ljudima je skoro kao naći se sa njima zajedno na bini. Osim toga, Beogradski džez festival je zaista institucija za sebe i velika je stvar biti deo svega toga. Nadam se i u godinama koje dolaze.

Čiji nastup na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu nećete propustiti?

Uglješa Novaković: Najviše bih voleo da poslušam sve koncerte. Neka od imena ne prepoznajem i vrlo sam znatiželjan da otkrijem o kome i o čemu se radi. Znam da to, na žalost, najverovatnije neće biti moguće, ali ću se potruditi da bar većinu stvari ispratim. Ono što sasvim sigurno neću propustiti su nastupi Enrika Rave, Džoa Lovana i Kurta Elinga.

Slogan ovogodišnjeg BDŽF-a je „Bez granica“. Kako vidite džez muziku u 21. veku? Da li ima još granica koje treba pomeriti?

Uglješa Novaković: Granice više ne postoje. Prošlo je vreme “džez policije” koja je odlučivala o tome šta jeste a šta nije džez i time diskretitovala umetnike, bacajuci ih u nekakve underground pokrete, ali im time nenamerno davala u isto vreme i na značaju i snazi. Takve granice više ne postoje, ali neistražene teritorije će uvek postojati i definitivno 21. vek vidim kao eru otkrivanja tih terotitorija. Mislim da kao čovečanstvo tek počinjemo da učimo da koristimo tehnologiju, koju smo i izmislili, na pravi način. Početak 21. veka bio je rezervisan za usavršavanje te tehnologije, što je izrodilo mnoštvo tehnički savršenih izvođača. To je fascinantno i uzbudljivo, ali samo na kratko. Dugoročno postaje dosadno i neinventivno. Onog trenutka kad se zasitimo te fasciniranosti brzinama i čistoćom zvuka, krenućemo da idemo u istinsko istraživanje i eksperimentisanje. Slično onome što se dešavalo četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada su na prvom mestu bili  različitost i autentičnost, a muzika pogađala u svakom mogućem smislu. To će biti zaista uzbudljivo vreme za život i nadam se da ću ga dočekati.

Foto: Andrea Schlemmer

U inostranstvu ste se školovali i odlučili da u inostranstvu i gradite svoju karijeru, kao i mnoge Vaše kolege. Koje su prednosti, a koje mane te odluke? Mislite li da je moguće dostići visoke domete u karijeri džez muzičara ako ostanete u Srbiji?

Irina Karamarković: Smatram da apsolutno ne postoje mane moje odluke da se školujem i gradim svoju karijeru u inostranstvu. Krajem devedesetih godina u Srbiji nije bilo odgovarajućih akademskih institucija za studiranje džeza i popularne muzike. Grac je imao sistem rotirajućih profesura – krajem devedesetih i početkom novog veka je to bilo najbolje mesto u Univerzumu za studiranje džez pevanja, presrećna sam zbog toga što sam bila u prilici da ostvarim iskustvo tog vremena. Predavali su nam Mark Murphy, Sheila Jordan, Jay Clayton, Tom Lellis, itd.
Naravno da mi ponekad nedostaju mama, tata, šurnjaja i snaja – ali to je valjda tako u životu svake odrasle osobe.

Ne mislim da je moguće dostići „visoke domete“ (šta god to značilo) u karijeri džez muzičara/muzičarke ako ostanete u Srbiji, u Srbiji muzeji prokišnjavaju i ljude vrlo retko zanima džez. „Home Is Where the Washing Machine Is“ je jedan od mojih projekata koji se bavi ispitivanjem nomadstva ljudi koji se profesionalno bave muzikom. Bitno je imati neku bazu, ona može biti u Srbiji – ali u svakom slučaju morate mnogo da putujete i da živite iz kofera kao Sport Billy, ne možete svaki dan da svirate u Beogradu, niste Miles Davis, niste u Blue Note-u, nije zlatno doba.

Bitno mi je da napomenem da samu sebe ne vidim prvenstveno kao džez umetnicu, improvizovana muzika je moja ljubav. I niko ne živi isključivo od džeza, moja disertacija koja se bavi radnim i proizvodnim uslovima muzičara i muzičarki na austrijskoj džez i improvizovanoj sceni to potvrđuje.

Kako vidite stanje na aktuelnoj srpskoj džez sceni? Gde smo u odnosu na Zapadnu Evropu, po Vašem mišljenju?

Irina Karamarković:  Nisam nimalo optimistična po pitanju stanja na aktuelnoj džez sceni u Srbiji.

Gde smo u odnosu na Zapadnu Evropu?

1) Mnogo kasnimo sa akademskim institucijama. Npr. džez odsek u Gracu je osnovan pre 53 godine, džez odsek na FMU 47 godina kasnije. I onda me pitaju zašto sam otišla iz zemlje, ne mogu da čekam 47 godina, Mark Murphy je umro u međuvremenu.

2) Još uvek nismo spremni za bolji tretman domaćih muzičara i muzičarki, još uvek se odnosimo prema njima kao na svadbi u Kusturicinom filmu. Moje kolege i koleginice zarađuju 3000 dinara za tezgu u nekom od beogradskih džez klubova sa srednjevekovnim tehničkim mogućnostima.
Zašto da ustanem iz kreveta, da se upevam, obučem, našminkam, napravim sebi loknice, stanem na štikle, uzmem taksi, nosim bubanj, nerviram se na tonskoj probi i zašto da opominjem publiku da ne pričaju tokom bas sola kao da sam vaspitačica u obdaništu? Zašto bih ja sve to sebi uradila za 3000 dinara? Ne vidim razlog. Zašto da patim dok publika priča tokom bas sola? Valjda su oni došli da slušaju koncert, a ne koncert njih. Zbog generalnog tretmana, novca i kulture slušanja izuzetno retko nastupam u Srbiji, uglavnom to radim zbog mame, tate, šurnjaje, snaje…

3) Estetski smo zarđali, programska estetika nam je zaostala. Mainstream vlada – American Songbook zauvek. Dokle? Pitam se gde su danas domaće ploče koje znače nešto? Nešto kao stav, nešto kao “We Insist! Max Roach’s Freedom Now Suite”? Kvalitet instrumentalista i instrumentalistkinja je danas mnogo bolji, istovremeno se suočavamo sa fenomenom da ističe što nemaju sta da kažu. Ja lično ne želim da čujem još jednu “Misty” interpretaciju,  još jednu “Giant Steps” transkripciju, milionitu verziju „Summertime“-a, još jedan „Tribute to Ella“ album, itd. To je užasno dosadno. Slušaću Elu ako mi se sluša Ela (to neće biti često zbog toga što me više zanima savremena muzika), neću da slušam nekog ko opet peva Elu, bolje samu/samog sebe da peva i da piše originalne kompozicije. Moj tata bi voleo da mu otpevam „Summertime“, ali neću i tačka. Non serviam.

4) Gde smo još? U mačizmu. Imamo vrlo malo kompetentnih žena na sceni, uglavnom su to pevačice, svega njih nekoliko sa instrumentalnim mentalitetom.

5) Treba svi sebi da postavimo pitanje – šta džez danas znači uopšte? Da li je to neka relikvija, da li sada svi moraju da ponavljaju Parkerova sola do iznemoglosti i da uvenu u bibap eri? Da li smo propustili spajanje džeza sa improvizovanom, eksperimentalnom, savremenom muzikom? Da li smo propustili eksperimentisanje sa drugim postavama, na drugim jezicima, bavljenje nekim drugim repertoarom? Da li smo zaobišli umetničke teme koje su političke i imaju nekakvu društvenu relevantnost? Da li smo propustili da ubedimo publiku da ostane uz nas, da ne ode u sledeći reality show? Džez je protest, džez je nastao kao protest – bez te dimenzije, džez ume da bude strašno dosadna muzika. Ja volim organizovane regionalne strukture i evropski džez – skandinavske zemlje su dobar primer.

Foto: Andrea Schlemmer

Na 34. Beogradskom džez festivalu prvi put ćete predstaviti program sa albuma “Songs from Kosovo” – recite nam nešto više o tom projektu, kao i o sastavu u kojem ćete nastupiti. Kako je koncipiran program koji ćete izvesti pred beogradskom publikom?

Irina Karamarković: „Songs from Kosovo“ je ploča kojoj se uvek vraćam. Izdala sam je pre 10 godina sa sledećim kolegama: Stefan Heckel (p), Wolfram Derschmidt (b), Viktor Palić (d).  U Beogradu pored mene sviraju Stefan Heckel (p), Miloš Čolović (b) i Anđelko Stupar (d).
Teško mi je da pričam i pišem o stvarima koje sviram/pevam. Album je uglavnom baziran na etnomuzikološkom radu Miodraga A. Vasiljevića. Moj pokojni deda (kompozitor Petar Đorđević) i moja mama (kompozitorka i violinistkinja Gordana Karamarković) su se intenzivno bavili kosovskim folklorom u svojim kompozicijama i aranzmanima. Ja sam isto osetila tu potrebu –  osećam povezanost sa tom muzikom i htela sam da je učinim pristupačnom široj publici.
Takođe sam htela da je drugačije strukturišem, reharmonizujem, da promenim tempa, da interpretiram slobodno i svoje, novo. Istovremeno sam dosledno izbegavala patos i svevišnji neukus fuzije world music & džez momenata u kombinaciji sa kosovskim bitkama.
Album je posvećen mojoj porodici. Na omotu je peglica u kojoj su pobegli iz Prištine tokom poslednjeg rata. Uglavnom mi je loše kad god čujem jeftinu fusionmuziku kad opali po večnoj kosovskoj temi – pompezno, sa silikonskim ustima koja se njišu u narodnim nošnjama i ispunjavaju standardni kliše, sa bljak voicingmomentima i fake herojskom patnjom.
E, ovo nije to.
Ovo je kao dug jednom čitavom životu.
Ovo je kao Mingus kad se iznervira.

Foto: Claudia Fischer

Šta za Vas predstavlja prilika da nastupite na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu?

Irina Karamarković:  Home run. Susret. Sreća. Radost.
Ovo je prilika da moja porodica, moji prijatelji i prijateljice i moja publika dođu i čuju Irinu sa bendom na džez festivalu. Nemaju često tu mogućnost.
Kao tinejdžerka sam skupljala novac i klackala se u Kosmet Turs autobusima iz Prištine do Beograda da bih slušala neke zanimljive koncerte na Beogradskom džez festivalu.
U mojoj disertaciji sam delimično analizirala programe džez festivala u Beogradu, Sarajevu i Ljubljani i upoređivala ih sa programima džez festivala u Austriji.
Krajnje je vreme bilo da zasviram.

Nastupe kojih izvođača na ovogodišnjem BDŽF biste, kao muzičarka, preporučili publici?

Irina Karamarković:  Fish in Oil, naravno. To je u jednoj drugoj postavi bio moj drugi bend u životu i njih zaista ne treba da propustite.

Slogan ovogodišnjeg BDŽF-a je „Bez granica“. Kako vidite džez muziku u 21. veku? Da li ima još granica koje treba pomeriti?

Irina Karamarković:  Džez je mrtav.  Ubili su ga gore pomenuti tribute albumi, American Songbook, konceptualno neinteresantne i istovremeno dobro odsvirane ploče, sideman/sidewoman mentalitet i socijalna nerelevantnost.
Vidim savremenu muziku, improvizovanu, novu, političku, uzbudljivu, eksperimentalnu, neustrašivu, muziku koja se stapa sa ostalim umetničkim formama.
Vidim kako se literatura, arhitektura, performans, muzika, pozorište, umetnost u otvorenom prostoru & whatever stapaju u jedno, ne vidim granice.
Samo ponekad osećam da ih treba pomeriti.
Uvek znam da je neophodno raditi na neprekidnom pomeranju tih granica, čak i kada su one samo imaginarne.
„Ko stoji ne postoji“.

Na albumima je prate i Lars Danijelson i Vensan Perani, a na novom izdanju “She Moves On” čini iznenađujući obrt sa avangardnom američkom ekipom (Džejmi Saft, Bred Džons, Den Rizer, Mark Ribo), izvodeći sjajne obrade bisera Džimija Hendriksa, Džoni Mičel, Pola Sajmona i Lua Rida, između ostalog. Premijerno gostovanje u Srbiji imaće na 34. Beogradskom džez festivalu, 28. oktobra od 19:00 u Kombank dvorani. Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Južne Koreje, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Foto: Sung Yull Nah

 

Da li je džez popularan u Južnoj Koreji? Kako ste došli u dodir sa muzikom Zapada i odlučili se da studirate u Parizu?

Jun Sun Na: Džez nije popularan u Koreji koliko je u Evropi, ali se to polako menja. Počeka sam da slušam muziku sa Zapada dok sam bila tinejdžer. Američki pop i folk, ali i francusku muziku. Džez sam otkrila u toku studija, pre toga nisam znala ništa o njemu. Džezu sam se okrenula sticajem okolnosti. Želela sam da studiram muziku, a jedan prijatelj me je savetovao i, na kraju, ubedio da to bude džez. Za Pariz sam se odlučila jer sam volela francusku muziku i kulturu. Upisala sam se na CIM (Škola džeza i savremene muzike), jednu od prvih džez škola u Evropi i to je bila ljubav na prvi pogled.

 

Dobitnica ste prestižne nagrade “Orden reda viteza umetnosti i književnosti” koju dodeljuje francusko Ministarstvo kulture kao i nagrade ECHO koju nemačka muzička kritika dodeljuje najboljem vokalnom solisti na svetu. Kolika je važnost muzičke kritike i njen uticaj u savremenom džezu? Koliko su ovakve nagrade važne za razvoj karijere?

Jun Sun Na: Nagrade i mišljenje kritike su veoma bitni jer u prvi plan stavljaju muzičare koji su njihovi laureati. Privilegija je biti izložen pažnji javnosti na takav način, u svetu sa toliko talentovanih muzičara i umetničkih projekata. Kada sam počinjala, nisam razmišljala o osvajanju priznanja. Zamišljala sam kako pevam na festivalima kao što je Beogradski džez festival. Dirnuta sam priznanjima koja su mi dodeljena, ali ne razmišljam o njima kao nečemu što bi moglo uticati na moju karijeru. Prihvatam ih kao znak prepoznavanja za svoje umetničko putovanje.

 

Foto: Sung Yull Nah

 

Kako uspevate da ostanete originalni i autentični u svetu punom muzičkih žanrova i muzičara koji stvaraju i sviraju, dostupnih publici više nego ikada ranije? Šta je najbitnije u kreativnom procesu i nastupu?

Jun Sun Na: Još uvek se osećam kao početnica. Volim da učim nove stvari, sarađujem sa različitim muzičarima i producentima. Slušam mnogo muzike, to mi pomaže da zadržim zdravu distancu od onoga što sama radim. Trudim se da otvorim um za ono što me okružuje.

 

Dolazite iz Južne Koreje, studirali ste u Francuskoj a pevate na engleskom jeziku širom sveta. Pravi ste ambasador ovogodišnjeg slogana Beogradskog džez festivala koji glasi “Bez granica”.

Jun Sun Na: Mnogo mi se dopada taj slogan! Džez mi je pomogao da otvorim um i doživim pravo prosvetljenje. Muzika ima poseban, univerzalni jezik koji ne zna za granice. Dva muzičara iz različitih zemalja koji se sretnu po prvi put uvek će moći da stvore neku melodiju, a njihova muzika da dirne druge ljude širom sveta, da ih pokrene i natera da igraju. Jezik muzike razume svako, po sopstvenom osećaju, bez preduslova da taj jezik mora da govori. Džez je tu već više od jednog veka i mislim da je pred njim još dosta lepih godina. Džez ima mnogo posebnih uloga – da edukuje, socijalizuje, kreativno deluje i zabavi.

 

 

Vaš nastup u Beogradu biće i deo “Dana korejske kulture 2018”. Da li ste očekivali da se takva manifestacija održava u Srbiji?

Jun Sun Na: Apsolutno ne, ali mi je jako drago i počastvovana sam. Koreja se poslednjih godina prilično otvorila ka svetu i zaista mi je toplo oko srca kad znam da se druge zemlje interesuju za korejsku kulturu. Tokom Korejskog rata je zemlja je bila potpuno uništena, ali naša istorija je duga 5000 godina.

 

Prvi put dolazite u Srbiju. Da li znate nešto o srpskoj kulturi i muzici? Da li ste bili u prilici da čujete nekog džez muzičara iz naše zemlje?

Jun Sun Na: Nažalost, ne znam mnogo toga o srpskoj kulturi, žao mi je! Zato sam veoma uzbuđena što dolazim i što ću biti u prilici da otkrijem vašu zemlju. Imala sam priliku da povremeno sarađujem sa vašim sunarodnikom, Bojanom Zulfikarpašićem. On već dugo godina živi u Francuskoj, često sam išla na njegove koncerte. Uticao je umetnički na mene dok sam studirala u Parizu. Pre četiri godine zajedno smo snimili pesmu koja je omaž Nini Simon.

 

Kakav program ćete izvesti na Beogradskom džez festivalu?

Jun Sun Na: Moji muzičari i ja ćemo izvesti nekoliko novih kompozicija sa poslednjeg albuma “She moves on”, ali i mnoštvo numera sa prethodnih albuma.

 

Foto: Petra Cvelbar

Sa bendom The Thing nastupate već 18 godina. Da li ste na početku mogli da zamislite da ćete ostati na okupu tako dugo?

Mats Gustafson: Niko ne može da zna ni šta će se sutra desiti, i to mi se dopada. The Thing je za nas jednako važan kao što je bio i na početku. Saradnju smo pokrenuli zbog snimanja jednog projekta, ali smo ubrzo shvatili da ima mnogo više potencijala. Još uvek imamo istu energiju, a nove stvari se dešavaju na svakom nastupu. Ukoliko bi naša muzika počela da se ponavlja, prekinuli bismo rad zauvek.

Jedan od glavnih kvaliteta muzike koju stvarate, pored izuzetnih improvizacija, je i sjajna energija. Koliko je teško ostvariti balans između slobode improvizovanja i formalnog toka kompozicije?

Mats Gustafson: Sve je povezano i osnažuje jedno drugo. Međusobno se hrani. Mora da bude tako kako bi muzika bila interesantna. U muzici, jednako kao i u životu, potrebno je da postoji trenje. Moramo imati materijal sa kojim radimo u muzici i u životu. A moramo i da improvizujemo. Tako stvari funkcionišu.

Koliko je saksofon kao instrument bitan za džez muziku i kako ste odlučili da će to biti Vaš instrument?

Mats Gustafson: Mislim da je saksofon postao dominantan instrument tokom istorije džeza. Iz dobrih, ali i loših razloga. Jednostavno volim saksofon i njegov zvuk, ali ne očekujem da ga svi vole na jednak način. Kada sam u svom rodnom gradu 1980. godine čuo Sonija Rolinsa kako svira, sve se promenilo. Više me nisu interesovali fudbal i strešaljštvo. Od tog trenutka sam samo želeo da sviram saksofon!

Šta publika može očekivati ok koncerta grupe The Thing na 34. Beogradskom džez festivalu?

Mats Gustafson: Ni mi sami ne znamo šta da očekujemo. Smatram da ne treba imati očekivanja, jer stvari samo mogu da krenu naopako. Idealno bi bilo da dođete na koncert otvorenog uma i načuljenih ušiju. Prepustite se i dozvolite da vas muzika obuzme i povede (nekuda!). Muziku bi trebalo doživeti uživo, u trenutku kada se svira. Ne očekujte ništa. Očekujte neočekivano. Ne očekujte ništa.

Foto: Kim Hiorthøy

Recite nam nešto više o (džez) muzičarima koji su uticali na Vaše stvaralaštvo.

Mats Gustafson: Ima ih previše. Ja sam diskoholik, pasionirani kolekcionar muzike za svoju privatnu arhivu, i nikada mi nije dosta. Potrebno mi je da imam izvor informacija i inspiracije u blizini, u ličnoj arhivi, da bih mogao da napredujem. Fokus mi se menja svakog dana. Neki muzičari su tokom godina imali veliki uticaj na mene, neki malo manji, ali svi su uticali na mene na neki način. Ono što mogu da preporučim ljudima je da istražuju različitu muziku. U životu ima toliko muzike koja može promeniti vaš put ili ideju o tome ko želite da budete. Potrebna nam je raznovrsnost, potrebna nam je promena. I opet: potrebno nam je trenje – kako u muzici, tako i u životu.

Ali, ipak, nemojte propustiti rad ovih umetnika. Ako se prepustite njihovom toku i stvaralaštvu život će biti drugačiji i bogatiji: Bunk Johnson, George Lewis, Napalm Death, Warne Marsh, Anna Högberg, Mette Rasmussen, Entombed, Giacinto Scelsi, Ty Segall, Oh Sees, Bengt Nordström, Helmut Lachenmann, Karen Dalton, Mauricio Kagel, Herman Sonny lount, Terje Rypdal, Meshugah, 54 Nude honeys, Sofia Jernberg, Polly Bradfield, Frank Wright, Kauro Abe, Mototeru Takagi, Masayuki Takayanagi, Takao Haga, Refused i, naravno, Duke Ellington i Lars Gullin.

Kojim projektima se trenutno bavite, pored rada sa grupom The Thing?

Mats Gustafson: Mnogo ih je, možda i previše. Ali novi projekti The End i Anguishbukvalno mi „pomeraju pamet“ ovih dana. Rad na novim i starim projektima se mora dešavati paralelno, jer se oni međusobno hrane.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je „BEZ GRANICA“. Šta mislite o granicama u savremenom džezu, da li je važno da ih ne bude?

Mats Gustafson: Zapravo mislim da su nam granice potrebne da bismo ih pomerali i rušili, da bismo sve promenili. Ograničenja su nam potrebna da bi došlo do trenja. Da toga nema izgubio bih interesovanje za muziku, za umetnost. Da nema ograničenja ne bi bilo ni života ni muzike. Ali potpuno se slažem sa idejom da granice treba „razbucati“ i trudimo se da to radimo najbolje što možemo!

Sastav je od osnivanja (2009.) objavio četiri albuma, nekoliko singlova i vinil sa remiksima, a nastupao je i na značajnim festivalima u srednjoevropskim zemljama, stekavši reputaciju jednog od najuzbudljivijih austrijskih bendova mlađe generacije. Srpskoj publici premijerno će se predstaviti na koncertu u okviru 34. Beogradskog džez festivala, 27. oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda.

Nastup je realizovan uz podršku Austrijskog kulturnog foruma u Srbiji, ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

PHOTO: Nikolaus Ostermann

Koja je to nit koja članove benda Kompost3 umetnički povezuje?

Benny Omerzell: Svaki od članova benda dolazi iz različitog muzičkog miljea, od klasike, preko džeza do roka i elektronike. Ipak, oduvek smo delili istu viziju o tome šta želimo zajedno da kreiramo i na koji način da povežemo sve te uticaje u novu vrstu muzike. Sviramo zajedno već skoro 10 godina, pored ovog benda svako od nas ima i dosta drugih umetničkih projekata kojima se bavi, ali svi ti “izleti” hrane i muziku koju radimo kao Kompost3.

Važite za jedan on najuzbudljivijih sastava mlađe generacije na austrijskoj džez sceni. Šta je, po vašem mišljenju, to “nešto”, drugačije i specifično u muzici grupe Kompost3, što privlači publiku i kritiku?

Benny Omerzell: Mislimo da je jedna od naših najvećih prednosti energija na koncertima, kao i mogućnost da se prilagodimo različitim koncertnim prostorima i različitoj publici. Sposobnost da uvek iznenadimo i slušaoce i same sebe. Od prvog dana kada smo počeli da sviramo zajedno stvorila se neka specifična hemija među nama, što publika i kritika izuzetno cene.

Recite nam nešto više o albumu “Abyss” koji ste objavili ovog septembra.

Benny Omerzell: Muzika na našem novom albumu je možda mračnija i mirnija u odnosu na prethodne, ali je nastavak naše neprekidne portage za novim zvukom i kreiranjem posebne atmosfere u koju naša publika može da uroni. “Abyss” je prvi deo dvostrukog albuma, a drugi deo ćemo objaviti na proleće 2019. godine.

PHOTO: Nikolaus Ostermann

Dobitnici ste dve važne nagrade: austrijske BAWAG P.S.K Next Generation Jazz Award 2014 i nemačke Bremer Jazzpreis 2014. Šta to znači za jedan mlad bend?

Benny Omerzell: To je velika čast i veliko priznanje za dugogodišnju posvećenost i trajanje. Nagrade poput ovih su veliko ohrabrenje za mlade i vredne muzičare. Takođe, novčani deo nagrade smo iskoristili na dobar način, uložili smo ga u produkciju trećeg albuma “Ballads for Melancholy Robots”.

Koliko poznajete srpsku džez scenu, da li znate nešto o Beogradskom džez festival?

Benny Omerzell: Oduvek cenimo muziku Bojana Z, neki od nas su studirali u Gracu gde predaje Stjepko Gut, a imali smo priliku i da upoznamo neke jako talentovane mlade džez muzičare iz Srbije. O Beogradskom džez festivalu smo čuli samo najbolje, od kolega koji su prethodnih godina nastupali kod vas. Veoma se radujemo što ćemo po prvi put imati koncert na ovom festivalu.

Šta publika može da očekuje od vašeg nastupa na Beogradskom džez festivalu?

Benny Omerzell: Jako smo srećni što ćemo ponovo biti zajedno na sceni posle nekoliko meseci rada na drugim projektima, tako da publika može da očekuje izuzetno energičan nastup, sa mnogo novih kompozicija i drugih iznenađenja!

Slogan ovogodišnjeg BDŽF je “Bez granica” – ima li granica u savremenoj džez muzici?

Benny Omerzell: Po našem mišljenju ne bi trebalo da postoje granice u bilo kojoj oblasti umetnosti. Naravno, svaka nova generacija suočava se sa celokupnom muzičkom istorijom, činjenicom da mora da je vrati sebi i da pokuša da osveži pravila i norme koji postoje, kako bi cela stvar nastavila da se “kotrlja”.

Kristin je rad vezala za Montrealsku scenu, dobitnik je nagrade Oskar Piterson za 2017. i najveći talenat po mišljenju kritičara Daunbita iste godine.

Zajednički projekat doneo im je JUNO (Kanadski ekvivalent Gremiju) za najbolji džez album (grupa) prošle godine. Jensen Sisters: Infinitude (Kanada/Švedska) predstaviće se publici u okviru 34. Beogradskog džez festivala na koncertu 25. oktobra od 22:30 u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Nastup je realizovan uz podršku Ambasade Kanade, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

PHOTO: Randy Cole

I Vi i Vaša sestra imate izuzetne karijere i brojna priznanja, sarađivale ste sa različitim džez sastavima, ali ovaj projekat je poseban jer u njemu nastupate zajedno. Da li je teže ili lakše svirati kad delite binu sa sestrom?

Kristin Džensen: To je kao kada nosite rukavicu koja je skrojena za vas. Uvek uživam u saradnji sa Ingrid, jer me njena muzika i njene ideje podstiču da tragam za novim zvukom.

Vaš zajednički projekat nosi naziv „Infinitude“, na kakvu vrstu beskrajnosti se odnosi?

Kristin Džensen: Na bezgranične mogućnosti. Odlučila sam se za naziv Infinitudenakon potrage za rečima koje su povezane sa rečju beskraj, koje označavaju nepostojanje granica. Tako smo se osetili u vezi sa muzikom koju smo snimili. Svaki put kada se okupimo otvaraju se nove mogućnosti za istraživanje, ogroman prostor za kretanje, istraživanje i deljenje novih perspektiva u melodijskim, harmonskim i ritmičkim idejama naših kompozicija i improvizacija.

Recite nam nešto više o programu koji ćete izvesti na 34. Beogradskom džez festivalu.

Kristin Džensen: Jako smo uzbuđene jer sarađujemo sa nekoliko muzičara, koji su naši stari prijatelji, a koji žive u Evropi. Pridružiće nam se u izvođenju muzike koju smo pre dve godine snimili na albumu „Infinitude“ sa njujorškim gitaristom Benom Monderom. U Beogradu ćemo nastupiti sa našom dragom prijateljicom Magi Olin, pijanistkinjom, jednom od najboljih švedskih savremenih džez umetnica i kompozitorki. Sviraćemo i nekoliko njenih kompozicija, jer često nastupamo zajedno u drugim projektima, među kojima je i Nordic Connect, koji okuplja kompozitore i improvizatore. Sa nama će nastupiti i ritam sekcija koju čine kanadski muzičari sa prebivalištem u Parizu: Karl Januška na bubnjevima (takođe, odličan kompozitor) i Kris Dženings na kontrabasu. Karla poznajem još od devedesetih godina prošlog veka, kada smo zajedno pohađali džez program na McGill Univerzitetu. Krisa sam srela 2002. godine u Parizu, tokom rezidencijalnog boravka za kompozitore Cité des Arts, i svirali smo mnogo zajedno. Ingrid je takođe dosta sarađivala sa Krisom, na evropskim turnejama sa još jednom fenomenalnom švedskom muzičarkom, trombonistkinjom Karin Hamer.

PHOTO: Randy Cole

Nastup na otvaranju 34. Beogradskog džez festivala, 25. oktobra od 19:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda,  biće promocija njihovog novog, četvrtog albuma, uz ekskluzivnog gosta iz inostranstva – američkog gitaristu Marka Riboa.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Grupa Fish in Oil postoji četvrt veka. Kako sa ove distance gledate na početke? Šta je bitno da bi jedan džez sastav trajao toliko dugo?

Bratislav Radovanović: Fish in Oil je grupa koja iza sebe ima nekoliko inkarnacija i jedina dodirna tačka svih njih je strast prema muzici ljudi koji su prošli kroz grupu, kao i veliko prijateljstvo koje nas svih ovih godina povezuje. Početke postojanja grupe povezujem sa najlepšim periodom svoga mladalačkog života tako da mi svako prisećanje budi osmeh… Malo grupa, nebitno da li su džez, rokenrol, ili druge orijentacije, uspe da opstane dugo godina. Mislim da su ljudi jedini faktor. Sviranje u grupi, pre svega, podrazumeva uzdizanje iznad lične sujete i prihvatanje da je grupa skup ljudi koji ne moraju uvek da misle isto.

Na koji način se bend menjao tokom godina?

Bratislav Radovanović: Mislim da su životne okolnosti pre svega uticale u kom će se pravcu kretati naše stvaralaštvo. Naravno tokom godina su se menjala interesovanja, a sa njima i naša muzika.

Kako ocenjujete džez scenu u Srbiji? Gde vidite Fish in Oil na sceni?

Dušan Petrović: Mi nikada nikoga ne ocenjujemo. Ima stvari koje volimo i dopadaju nam se i onih koje nam se manje dopadaju, ali s obzirom da sebe nikako ne doživljavamo kao džezere nego čiste muzičke avanturiste bilo bi neukusno, čak arogantno, da bilo koga ocenjujemo. Ocenjivanje sebi dopuštaju fah čistunci koji pretenduju da vladaju materijom, a mi se rukovodimo intuicijom, emocijama i ličnim ukusom kao jedinim imperativima arbitraže onoga što radimo i onoga što drugi rade. Bez ikakvih pretenzija. Fish in Oil je na srpskoj džez sceni jer su ga tu postavili ljudi koji se u Srbiji bave promocijom i izdavanjem džeza. Mi nemamo ništa protiv toga, naprotiv! Desi se, s vremena na vreme, da nam pojedine kolege osporavaju tu pripadnost kojoj mi nikada nismo ni težili. Srećom, publika i neki džez pregaoci i promoteri u nas, prepoznaju našu iskrenost i posvećenost. Ljudi rado dolaze na naše nastupe i nama je to više nego dovoljno!

Fish in Oil je nastupio na 29. Beogradskom džez festivalu 2013. godine. Po čemu pamtite taj nastup?

Dušan Petrović:  To je ostvarenje dugogodišnjih težnji svakog benda – nastup na tako renomiranoj manifestaciji, naročito prvi, pamti se po uzbuđenju i osećaju da se po prvi put materijalizuju (koliko je to u muzici uopšte moguće) sav trud, nade i želje koji prate bend, a slobodno smem reći i svakog od nas ponaosob. Kombinacija ponosa, uzbuđenja i pozitivne treme… sve se to meša u neopisiv osećaj koji se pamti zauvek!

Na prethodnom albumu sarađivali ste sa velikim imenima evropske džez scene, između ostalog i sa Bojanom Zulfikarpašićem i Matijom Dedićem. Koliko vam znači saradnja sa istaknutim kolegama?

Dušan Petrović: Što se tiče saradnje sa istaknutim kolegama ona nas, naravno, pre svega inspiriše da prevazilazimo sebe, utoliko što uopšte pažnja i želja za saradnjom takvih imena kakva su Bojan Z, Matija Dedić, Džijan Emin, Mark Ribo, obavezuje na bezrezervnu posvećenost i ozbiljnost. Nije jednostavno stati rame uz rame s nekim kome se diviš i ko te inspiriše. Ali ne bih ja razdvajao saradnju sa istaknutim i još uvek neetabliranim muzičarima – ujedinjavanje putem ideja je podjednako uzbudljivo i inspirativno na bilo kom nivou…

Promociju albuma “Tri ključa” imali ste u punoj sali Amerikana u Domu omladine. Pred nastup na Beogradskom džez festivalu objavićete novi album koji ćete premijerno predstaviti upravo tom prilikom. Šta publika može da očekuje od novog albuma i koncerta?

Dušan Petrović: Novi album izlazi za Metropolis Records tik uoči 34. Beogradskog džez festivala. Donosi 9 novih kompozicija Brace Radovanovića, u izvođenju i aranžmanu Fish in Oil, i jednu koju ljudi već poznaju sa naših nastupa, ali je sazrela za snimanje tek sada. Za razliku od prethodnog, na ovom imamo samo jednog gosta – mladog beogradskog multi-instrumentalistu i autora Pavla Popova. I to je to je što se tiče novog albuma… ali publiku 34. BDŽF-a očekuje mnogo više od toga! Kada smo saznali da će nam se na sceni pridružiti veliki Mark Ribo rešili smo da  za tu priliku pripremimo potpuno nov materijal koji će ovog neverovatnog umetnika (nadamo se) inspirisati još više nego što bi to učinio samo materijal sa novog albuma. Tako će svaki posetilac festivala poneti u pamćenju jedinstven muzički doživljaj skrojen od strane Fish in Oil baš po meri jednog od najvećih i svakako (barem nama) najvažnijih gitarista današnjice. A ako potom uzmu i album koji će biti promotivno prodavan posle nastupa, uz to će poneti još 10 novih Fish in Oil numera koje će biti savršen produžetak te izuzetne večeri…

Fish in oil je sastav kojeg karakteriše fuzija različitih žanrova, ali i zanimljivi nazivi kompozicija (Kod pocepanih gaća, Manitu na biciklu, Borsalino ). Odakle ideja za takva imena?

Bratislav Radovanović: Mi našom muzikom pokušavamo da ispričamo neku priču, a sami nazivi su naravno tu da je uobliče. Naše teme su različite a zajedničko im je to što pokušavaju da se bave problemima običnih ljudi, što postavljaju pitanja, što kritikuju… Nekada su nostalgični, nekada su vapaj, nekada angažovani, nekada pokušavaju da budu duhoviti… Grad u kome živimo je takođe naša velika inspiracija. Kompozicija Misir Rumelije sa našeg prvog albuma je direktna posveta Beogradu, kompozicije Kod pocepanih gaća, Tri ključa… su po imenima starih beogradskih kafana… Samo podneblje na kome živimo takođe (Dolina vekova, Dolina suza…), itd.

Koje izvođače ćete sigurno slušati ove godine na Beogradskom džez festivalu?

Dušan Petrović: The Necks, Jimmy Tenor, Ben Wendell Seasons Bend, CORTEX, The Thing…

Moto ovogodišnjeg džez festivala je “No limits”. Kako ocenjujete današnju poziciju džez muzike na globalnoj svetskoj sceni i gde su granice do kojih džez muzika seže?

Dušan Petrović: Pozicija džez muzike na globalnoj svetskoj sceni je konstrukt koji zapravo ništa precizno ne znači kada se zaista razmisli. Svet je ogroman i dramatično različit u svojim širokim prostranstvima i raznoraznim kulturama. Stoga je zaista mali broj zajedničkih imenitelja koji bi bili temelj nekom “globalnom ukusu” koji bi bio potka za “globalnu scenu”, naravno ne uzimam u razmatranje pop fenomene, jer džez tu može u najboljem slučaju poslužiti kao manje ili više daleka inspiracija mnogo rudimentarnijem muzičko izrazu. Džez ima i oduvek je imao poziciju duboko “ispod radara”, te je to ujedno njegova slabost i snaga. Džez je Muzička Internaciola Neizlečivih Zaljubljenika u čaroliju muzike i muziciranja kojima ne trebaju nikava tajna udruženja, lozinke i komplikovani rituali da bi se prepoznali i spojili. Oni svoju veru nose slobodno i bez skrivanja, jer joj je suština jedna čista razmena ideja, emocija i energije često (ali ne nužno) na visokom nivou, koja svakako rezultira sazvučjima i energetskim ili emocionalnim sadržajima koji imaju kvalitet i sposobnost da oplemenjuju i ushićuju. U tom smislu ne vidim bolji moto bilo kojeg džez festivala od “NO LIMITS”! I da dodam – 21. vek je pri kraju svoje druge decenije – sve bi već uveliko trebalo da bude moguće!

U okviru 34. Beogradskog džez festivala nastupiće 25. oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Portugala i Instituta Kamoeš, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Kako je nastao LAN Trio?

Mario Lažinja: Već dugo sarađujem sa Džulijanom Argeljesom, svirao je na nekoliko mojih albuma, a i ja sam na dva njegova. Osećamo veliku povezanost kada je reč o muzici koju obojica stvaramo. Sa Helgeom Norbakenom sam počeo da sviram pre skoro 20 godina, kada i sa Marijom Žoao. Od tada, snimio je samnom i Marijom najmanje šest ploča i sigurno smo odsvirali preko sto kocerata zajedno. Obojica su neverovatni, kreativni i jedinstveni muzičari!

Sa kojom umetničkom idejom ste vas trojica započeli saradnju na novom projektu?

Mario Lažinja: Sa idejom da sviramo autorsku muziku, kombinjujući slobodu izraza i strukturu kompozicije, lirizam i snagu… Zapravo, najteže je opisati muziku rečima.

Jedan ste od najpoznatijih džez muzičara u Portugalu. Koliko je teško održati svežinu i inovativnost u savremenom džezu?

Mario Lažinja: Veoma je teško, ali mislim da se održava time što umetnik ostaje radoznao za svet oko sebe. Takođe, mora biti autentičan u onome što radi. To su preduslovi da rezultat bude (ili pak ne) svež i pravi.

Kako vidite savremenu evropsku džez scenu?

Mario Lažinja: Ja sam jedan od, nadam se, mnogih koji misle da je džez muzika postala zaista univerzalna. Možete pronaći izuzetne i inovativne muzičare širom sveta. To je veoma dobar znak.

Ovo nije Vaše prvo gostovanje u Beogradu, ali ćete prvi put nastupiti na Beogradskom džez festivalu. Šta očekujete od predstojećeg koncerta?

Mario Lažinja: Muzika LAN trija poseduje energiju, jak ritam i melodičnost koje ljudi brzo osete i prigrle. Biće mi jako drago ako se to desi i na Beogradskom džez festivalu!

Ovogodišnji slogan Beogradskog džez festivala je “Bez granica”. Kako gledate na granice u savremenom džezu?

Mario Lažinja: U potpunosti se slažem sa porukom vašeg slogana. U muzici ne smeju postojati granice. U isto vreme, sloboda izbora svakog od nas da sluša ono što mu se sviđa je neophodna.

Na 34. Beogradskom džez festivalu nastupiće sa solo programom, u petak, 26. oktobra u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Španijei Instituta Servantes, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Imate samo trideset i jednu godinu, a već ste uspeli da snimite preko 50 albuma, nastupate širom sveta i osvojite mnoge važne nagrade. Kada ste počinjali profesionalno da se bavite muzikom, da li ste očekivali da ćete tako rano ostvariti veoma uspešnu karijeru?

Marko Meskida: Zaista nisam to očekivao. To je ostvarenje sna koji sam sanjao još kao student na Menorki, malom ostrvu na kojem sam rođen. Nisam tada mogao ni da zamislim da ću sa 30 godina iza sebe imati mnoštvo koncerata odsviranih u 30 različitih zemalja širom sveta, da ću svirati na toliko predivnih mesta, u neverovatnim gradovima, među kojima je i Beograd.

Vaša muzika je spoj različitih žanrova, kombinacija klasičnog i savremenog muzičkog izraza. Šta je najviše uticalo na vašu muziku?

Marko Meskida: Oduvek sam voleo više muzičkih stilova, koje sam i proučavao tokom školovanja. Sa sedam godina sam počeo da idem na časove klavira i sviram klasične kompozicije, ali još tada sam osećao da mi je potrebno da budem kreativniji, pa sam počeo da improvizujem i komponujem. Kad sam otkrio muziku Bitlsa postao sam njihov veliki obožavalac i počeo sam da slušam popularnu muziku na radiju. Često sam po sećanju “skidao” pesme brojnih rok i pop grupa i svirao ih. Zahvaljujući tome što sam razumeo kako muzika funkcioniše, mogao sam da unesem svoju kreativnost i u klasiku i u popularnu muziku. Kao tinejdžer otkrio sam Elu Ficdžerald i Kita Džereta i odmah sam se zaljubio u džez, ali i u brazilsku muziku, zahvaljujući muzičarima poput Gal Koste i Egberta Gismontija. Potom sam iznova otkrio klasičnu i savremenu muziku, slušajući Ravela, Ornštajna, Stravinskog, Berioa, Bernštajna… Tako da mislim da je moja muzika lični “koktel” mnogih uticaja.

Pored koncertnih aktivnosti i snimanja albuma, pišete i muziku za televiziju i pozorište. Šta je teže raditi? U čemu više uživate?

Marko Meskida: Kao muzičar, otvoren sam za različite aspekte rada, na primer podučavanje ili komponovanje za pozorište, televiziju, kratke filmove… To je drugačiji vid zadovoljstva od koncertnih aktivnosti. Volim da kombinujem muziku sa drugim načinima umetničkog izražavanja. Sve može da bude i lako i teško, u zavisnosti od trenutka u kojem stvarate ili od samog projekta. Ipak, najviše uživam u koncertima i nastupima širom sveta, jer mi pružaju onaj intenzitet koji najviše volim u muzici: da dajem najbolje od sebe svakog dana i primam povratnu reakciju od publike.

Nastupali ste na mnogim festivalima, ali prvi put ćete svirati na Beogradskom džez festivalu – da li znate nešto o njemu?

Marko Meskida: Ovo će biti moj prvi koncertu u Beogradu i Srbiji i stvarno jedva čekam priliku da upoznam nove ljude, ali i da dam sve od sebe na nastupu. Video sam sjajne postere za prethodna izdanja Beogradskog džez festival i znam da ste do sada ugostili mnoge fenomenalne muzičare. Takođe, znam da je vaš festival jedan od najboljih u Evropi, da postoji od 1971. godine i ima dugu tradiciju.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “Bez granica”. Da li postoje granice u savremenom džezu?

Marko Meskida: Ne mislim da postoje, jer muzika sama po sebi nema granica. Sve zavisi od strasti muzičara.